Studen kamen

Bla­žen ne­ka je tre­nu­tak ka­da se čo­vek bu­di, ka­da se ne se­ća pret­hod­nog, ne raz­mi­šlja o bu­du­ćem, ka­da ne po­sto­ji ni­šta dru­go do ap­so­lut­nog mi­ra.

Ko još pro­da­je ze­mlju!? Sa­mo onaj ko­ji svo­ju sna­gu se­če i lo­mi. Onaj ko­ji se­be ne vo­li. Ze­mlja na ko­joj si ro­đen, na ko­joj si bos sta­jao ne­bro­je­no pu­ta, ko­ju si udi­sao, ko­ja ti je bi­la pod nok­ti­ma i po te­lu, da­la ti je deo svo­je vi­tal­no­sti, po­stao si deo nje, nje­no če­do i iz­da­nak, plod ko­ji ho­di sve­tom, dok nju no­si u se­bi i sa so­bom te ga­zi sve sa­mo­u­ve­re­no.

Čo­vek mo­ra sta­ti, s vre­me­na na vre­me, iz­me­đu dva po­sla, dva prak­tič­na po­sla ko­ja oba­vlja jer ta­ko mo­ra i ta­ko svi ra­de. Mo­ra se po­me­ri­ti od se­be i po­gle­da­ti se is­ko­sa. Mo­ra za­sta­ti i po­mi­sli­ti: za­što? Za­što ži­vim, za­što baš ova­ko ta­vo­rim,

Be­žao sam od ta­kvih po­slo­va, ali sa­da ka­da znam da su me ipak sa­če­ka­li, pi­tam se ni­sam li im hr­lio od po­čet­ka.

Ka­ko sam sil­no gre­šio sa­mo za­to što ni­sam po­gre­šio ni­gde. Ka­ko bih sve­srd­no sve iz po­čet­ka, ka­ko bih obe­ruč­ke br­ljao, išao tim dru­gim sta­za­ma, kr­čio ih sam.

Na vr­hu bre­ga go­reo je pla­men, a oko­lo je ću­ta­la šu­ma.

Ima li u ko­smo­su ja­čeg po­kre­ta­ča od mr­žnje?

Mi­ro­va­li su u kru­gu le­đi­ma okre­nu­ti jed­ni dru­gi­ma i zu­ri­li u onaj kraj sve­ta ko­ji je sva­kom od njih na­me­njen.

Ubr­zo su ju­ri­li pra­ve­ći svo­jim te­li­ma us­ke pro­la­ze me­đu sta­bli­ma, ali čim bi pro­šli, gra­ne bi se vra­ća­le u pr­vo­bit­ni po­lo­žaj i ta­ko bri­sa­le put, trag ko­ji bi ovi mo­gli osta­vi­ti za so­bom.

A be­du ko­je se ma­glo­vi­to se­ćao, a ko­ju je ja­sno gle­dao ka­ko obi­ta­va kao kra­lji­ca u sva­ko­me se­lu i gra­du, tu be­du sma­trao je nu­žnom i ključ­nom, onom bo­gi­njom ko­ja ne­ke lju­de za­tre, a od dru­gih na­či­ni zmi­ju ko­ja se gi­ba, tra­ži se­bi pu­ta i oba­ve­zno ga