Romantična priča u kojoj ni za koga nema srećnog kraja, pa ni za one sasvim nedužne. Priča o ljubavi koja oslepi, ogluvi i ojadi one koje je pohodila, bila ta ljubav roditeljska, ljubav prema bogu i nauci, ljubav prema umetnosti, ljubav prema muškarcu ili ženi, ljubav prema životu…
U ovom čuvenom romanu Viktora Igoa, pored njegovih poznatih junaka: zvonara Kvazimoda, Ciganke Esmeralde, sveštenika Kloda Frola, samozvanog filozofa Grengoara i lepuškastog vojnika Febusa, ima i jedan književni lik koji stoji rame uz rame s ovim ljudskim likovima – zdanje Bogorodičine crkve u Parizu, zdanje koje zbog svoje velelepnosti, značaja, lepote i gotovo izbrisanog natpisa „sudbina“ na svom ulazu za pisca simbolizuje sve ono neprolazno i najvrednije u ljudskom stvaralaštvu. U njenoj senci događaju se ljubavi sa strašnim ishodom, u njoj se kriju čiste duše odbačene od ljudi, ali i duše koje je ljudska strast sagorela i izopačila, na njenom stepeništu ratuju najgora ljudska beda i sila, a srednji vek pred njegovim vratima izvodi svoje najsramnije i najživopisnije komade.
Ovo je možda i najpoznatija priča iz pera Viktora Igoa. Na trenutke jeziva, na trenutke rableovski urnebesna u svojoj bespoštednoj kritici sveta i ljudskih slabosti, Bogorodičina crkva u Parizu nije izgubila ništa od svoje privlačnosti i snage, i stari na najlepši mogući način – poput katedrale čije ime nosi.
