Tamo gde pripadamo

Mislim na sve njegove male izreke: „Nikada ne dobijaš drugu šansu da ostaviš prvi utisak“ i „Cilj života je život s ciljem“ i „Ko ne uspe da planira, planira da ne uspe“.

Možeš da bežiš, ali ne možeš da se sakriješ.

I pored svega što se dogodilo u prošlosti, to je najteži deo svega ovoga. Činjenica da me ona gleda, čeka da pokušam da ispravim nešto što zaista ne može biti ispravljeno. Ne u potpunosti. Možda nikada. A sigurno ne za ovim stolom, uz čaj.

„Imaš moj broj“, kaže ona. „Zovi me ili mi pošalji poruku ako ti zatrebam.“
A šta ako mi ne trebaš? Šta ako želim samo da pričam?

Onda smo se razdvojili i on se zagledao u mene, duboko u moje oči i onda prvi put izgovorio te reči, jasno i nepogrešivo kao što je to bila druga ružičasta linija. „Volim te, Merijen.“
Otvorila sam usta, ali me je zaustavio, stavljajući prst na moje usne. „Pst. Ništa ne govori. Samo – samo sam hteo to da kažem. Bez obzira na dobre ili loše vesti. Stvarno te volim.“

Znam šta kažu za tajne. Sve sam to čula. Da mogu da te proganjaju i da upravljaju tvojim postupcima. Da mogu da zatruju odnose i razdvoje porodice. Kažu i da na kraju samo istina oslobađa. Možda je zaista tako sa nekim ljudima i nekim istinama.

„Prilično je jasno da mi nikada neće oprostiti ono što sam mu uradila.“

„Ne možeš da vratiš vreme“, kaže on. „Samo gledaj unapred. Sada radiš pravu stvar.“

Prilično je jasno da mi nikada neće oprostiti ono što sam mu uradila.“

„Ne možeš da vratiš vreme“, kaže on. „Samo gledaj unapred. Sada radiš pravu stvar.“

Stvarno – ništa nije neoprostivo ako nekoga zaista voliš“,

izlazim iz njegovog stana, i vrata se za mnom zatvaraju, preplavljuje me deža vi. Osećaj napuštanja, čak i kada to ne želite. Osećaj da ponekad stvari jednostavno ne mogu da se poprave.