Dvadeset četiri časa iz života jedne žene i druge priče

Pošto je sama lepa, mladosti nije potrebno blaženstvo: obdarena izobiljem životnih snaga, ona hrli ka tragičnom i rado pušta setu da se slatko napaja njenom još neiskusnom krvlju: zato je svaka mladost tako spremna na opasnost, i bratski pruža ruku svakoj patnji duha.

Jer strast koja je, puna dubokog poštovanja, upućena ženi, nesvesno teži, čak i u svom najčistijem vidu, telesnom ispunjenju; njoj je priroda kroz posedovanje tela tvorački omogućila najviše sjedinjenje – ali kako da strast duha, koju muškarac ukazuje muškarcu, kako da ona, neispunljiva, nađe svoje puno ispunjenje? Ona nespokojno kruži oko lika koji tako duboko poštuje, svaki put iznova zatreperi u novoj ekstazi i nikada se ne umiruje u konačnom predavanju. Neprestano teče, a ipak se nikada ne izlije do kraja, večito nezadovoljna, kao i duh. Tako njegova blizina meni nikada nije bila dovoljno blizu, njegovo prisustvo nikada se nije potpuno otkrivalo i potpuno ispunjavalo u dugim razgovorima; čak i kada je, pokazujući poverenje, zbacivao sa sebe svekoliku otuđenost, ja sam ipak znao da sledeći trenutak može oštrim gestom preseći ovu prisnu povezanost.

Uvređeno telo nije dugo čekalo na osvetu zbog ovih preterivanja. Nekoliko puta savladavale su me kratke nesvestice, signali opomene što ih je slala ugrožena priroda koju sam drsko zanemarivao – ali hipnotički umor se uvećavao, svako ispoljavanje osećanja postajalo je vehementno i naoštreni nervi rasli su šiljcima okrenuti ka unutra, kidajući san i podbadajući dotle sputavane zbrkane misli.

Rad je rastao, rastao je oko mene kao šuma, zatvarajući postepeno svaki pogled u spoljašnji svet; živeo sam samo unutra, u tami kuće, među šumnim i sve šumnijim granama dela što se širilo, u obgrljujućem, toplom prisustvu tog čoveka.

da je taj čovek do poslednje kapi krvi otrovan svojom strašću

časna reč kojoj je istekao rok

A sutradan je budući diplomata, kao nagradu za uspeh na ispitu, primio od oca novčani iznos u visini mesečnog izdržavanja; još pre dva dana ta suma bi mu se učinila velika, ali sad, posle onog lakog dobitka, izgledala mu je nevažna i neznatna.

instinkt dublje slutnje da čovek koji pada rado povlači sa sobom onog ko hoće da mu pomogne –

one grozne duševne praznine koja narasta kao mučnina i želi da se hrani makar malim spoljašnjim nadražajima

Svojoj deci nisam bila potrebna, bojala sam se da svojim sumornim raspoloženjem i melanholijom ne smetam njihovoj mladosti – ali za sebe samu više nisam ni htela ni želela ništa.