Krf

Artističko jezičko iskustvo koje čitalac nosi iz susreta sa prvim Adaševićevim romanom takođe je suštinski važan činilac u Krfu. Prepoznajemo kao klasičnu odliku Adaševićevog autorskog rukopisa taj snažni, sveobuhvatni naglasak na oblikovanju jezičkog materijala i osvajanju jednog novog prostora u okviru maternje melodije, ili upravo na obogaćivanju maternje melodije jednim novim, suptilnim registrom koji će ubuduće služiti kao reper prema kojem treba da se odredi svaka sledeća inovativna jezička ambicija.


Balans između ličnog i istorijskog, prisutan i u prethodnom romanu, u ovoj knjizi pronalazi jednu novu formulaciju. Junaci romana Krf stupaju u romaneskni svet kao turisti koji odlaze na odmor, ali istorijska opterećenost njihove destinacije neotklonjivo se upliće u njihovu priču, obezbeđujući kontekst i protivtežu detaljima porodične istorije koji su najčešći podsticaj pripovedanja. Međuigra ta dva elementa rezultira nizom pripovednih sekvenci koje razrađuju tematiku porekla i nasleđa, u preplitanju ličnog, porodičnog i kolektivnog, nacionalnog, intimnog i istorijskog. Kompoziciono, Krf je smeliji i dinamičniji u odnosu na prethodni roman; takva kompozicija odlično je prilagođena svojevrsnom kolažiranju, kretanju napred i natrag po vremenskoj lestvici, koje je karakteristično za pripovedanje ovog romana. Sledeći tu liniju kojom ga autor vodi, čitalac slaže kockice čija kompletna slika prikazuje jedan osoben susret sa istorijom, koji je istovremeno etički, estetski i rodni, insistirajući na ženi kao prevashodnom nosiocu tereta istorije. Ovakav pristup savremenoj istoriji nesumnjivo je zaobilazan, ali takva strategija ne samo što se nameće kao opravdan izbor sa umetničkih polazišta koja potpisuje naš autor, već je izvedena sa izvanrednom efikasnošću i učinkom koji se ogleda u interpretativnom bogatstvu koje ova proza nudi.