Ja sam Frida

Slobodna da živim onako kako sama odlučim.

Pa on je ipak moj muž, pomislila je, da bi se odmah zatim ispravila. Ne, nije. Dijego ne pripada nikome, a istovremeno pripada svima. Zato je toliko teško živeti s njim.

„Od sada sam samo slikarka, a ručak možeš sam sebi da spremaš.“

Nije smela da dopusti da je bes prema Dijegu spreči da napreduje.

Osećala je kako joj on izmiče, ne samo zbog bezbroj ljubavnica na koje se u međuvremenu skoro već navikla.

Već deset godina bila je u braku s Dijegom.

Frida mu se, doduše, žustro usprotivila, jer je nadrealizam značio slikanje s onu stranu realnosti, dok je ona na svojim slikama prikazivala svoj život, svoju stvarnost.

Trebalo je da mu baci u lice one proklete tortilje!

Morala je nekako da dâ oduška svojim osećanjima, jer bi inače poludela.

Kada bi pomislila na scenu od tog prepodneva, s besom se mešala i rezignacija.