Zima u nama

„Igla raspori tkaninu da bi je povezala. Nema jednog bez drugog.“
*

Kada prestanemo da priželjkujemo leto, tada zima može da postane veličanstveno godišnje doba u kome svet poprima tananu lepotu, kada čak i trotoari svetlucaju.

Zima me je ispraznila, potpuno opustošila. U svoj toj belini, videla sam šansu da postanem potpuno nova osoba. Napola se izvinjavajući, počela sam da stvaram tu novu, drugačiju osobu: onu koja je ponekad neprijatna i ne čini uvek šta je ispravno i koja je zbog svog velikog, glupavog srca prečesto ranjena i ranjiva, ali i osobu koja zaslužuje da bude ovde jer sada ima šta da pruži.

Biće još nereda i krša posle dugog, nemirnog godišnjeg doba koji ćemo morati da čistimo. To su trenuci kada treba da pronađemo najviše milosti: onda kada počnemo da okajavamo najgora pustošenja izazvana našim ponašanjem u mračnim vremenima, onda kada moramo da kažemo istine koje bismo radije ignorisali. Nekad ćemo morati da imenujemo svoje lične zime, a reči će nam grebati grlo: tugovanje, odbačenost, depresija, bolest. Stid, neuspeh, očajanje.

Kad god izdržimo neki težak period u životu, to je korak napred. Učimo iz prošlih iskustava i ponešto bolje radimo sada; naučili smo neke trikove koji će nam pomoći ubuduće. Tako se ostvaruje napredak. A jedno je sigurno: uvek će biti nekih drugih stvari zbog kojih ćemo brinuti. Moraćemo da stisnemo zube i nastavimo dalje, u još jednom ciklusu prezimljavanja.

Da bismo uspešnije prebrodili svoje zime, da bismo postali umešniji u prezimljavanju, moramo da preispitamo svoje shvatanje vremena. Skloni smo da zamišljamo kako se život kreće linearno, a on je zapravo cikličan.

Prepoznajem zimu. Vidim je kad dolazi (na više od kilometar udaljenosti, kad već pitate) i gledam je u oči. Pozdravim je i pozovem. Imam nekoliko trikova u rukavu, znate. Naučila sam ih na teži način. Kada sam počela da osećam teret zime, tada sam počela prema sebi da se ophodim kao prema omiljenom detetu: nežno i s ljubavlju. Pretpostavila sam da su moje potrebe sasvim normalne, obične potrebe i da su moja osećanja znamenja nečeg važnog.

Kao da sam ih nespretno sazvala, nekoliko zima došlo je istovremeno. Moj svet se smanjio, bukvalno i metaforično. Nisam uspela da uradim onoliko koliko sam se nadala da ću moći. Nisam uspela da budem osoba kakvu sam zamišljala: vedra, energična, letnja. U stvari sam se borila i upinjala. Bila sam krajnje iznurena od naleta depresije. Bila sam nagrižena teskobom.

Ponekad je najbolji odgovor na naše patnje onaj iskreni: potrebni su nam prijatelji koji će prihvatiti našu bol, koji će tolerisati naše mračno raspoloženje i puštati nas da budemo slabi dok tražimo svoj oslonac, dok ga ponovo ne pronađemo. Potrebni su nam ljudi koji razumeju da ne možemo uvek da izdržimo, da se nekad sve raspada. Povrh toga, sve to treba sami sebi da dozvolimo: pauzu kad nam je potrebna, blagost prema sebi. Vreme da pronađemo snagu u sebi, sopstvenim tempom, bez požurivanja.

Počinjem da mislim da je biti tužan jedna od jednostavnih stvari u životu: čista, osnovna emocija koju treba poštovati, ako ne i iskusiti sa zadovoljstvom. Ni u snu ne bih pomislila da predložim kako treba da se naslađujemo svojom tugom ili da ne činimo ništa da je umanjimo. Ali mislim da je poučna. Najzad, ona ima funkciju: saopštava nam da je nešto pogrešno. Ako sebi iskreno ne priznamo da osećamo tugu, onda propuštamo da uvidimo nešto važno.