Grad tajni

Ни­је нам Бог уза­луд дао два ува а јед­на уста, мно­го је те­же чу­ти не­го ре­ћи.

По­треб­но је та­ко ма­ло кад чо­век зна шта не­ће, и то­ли­ко мно­го ка­да не зна шта хо­ће.

То је би­ла она је­зи­ва ле­по­та из ко­је је не­што мо­ра­ло да се из­ро­ди, фа­тал­но, чак стра­шно. Али је мо­ра­ло. Ви­де­ло се по очи­ма.

Марк Твен: „Ни­ка­да ни­сам до­зво­лио да шко­ло­ва­ње ути­че на мо­је обра­зо­ва­ње!“

Чо­век се­ди и пла­ни­ра, а Бог гле­да и сме­је се.

За­што се зли љу­ди ла­ко пре­по­зна­ју, а до­бри се скри­ва­ју чак и јед­ни од дру­гих?

По­чео је да ми го­во­ри ка­ко ће исто­ри­ја уско­ро пре­ста­ти да по­сто­ји.

– Не­ће има­ти на шта да се осло­ни – про­ша­пу­тао је. – Не­ће­мо зна­ти шта је­сте, а шта ни­је би­ло. И – та­да смо ко­нач­но из­гу­бље­ни.

До­бри љу­ди су увек уса­мље­ни, те­шко се удру­жу­ју. То је ста­ро пра­ви­ло. Они се увек пре­и­спи­ту­ју, тра­же по­твр­ду да су на до­бром пу­ту, а зло та­кву по­др­шку не тра­жи, оно са­мо на­пре­ду­је.

Дав­но је ре­че­но ка­ко ге­не­ра­ци­ја ко­ја не за­пам­ти рат ра­ђа сле­де­ћу ко­ја је спрем­на на де­ка­ден­ци­ју.

ве­ку. На че­лу им је био ка­ган, во­ђа по чи­јој ти­ту­ли је и др­жа­ва