Jagodići – Kaštel u ravnici

– Jake se žene ne plaše zatvorenih vrata, niti društva samo jednog muškarca.

Možda sudbina ponekad čuje naše želje, sa najboljom namerom da ih ispuni – ali to čini hladno, površno i gotovo birokratski

ništa ne može da razljuti koliko istina…

Varamo se kad mislimo da izgledamo onako kako izgledamo – sve je u našem izgledu puno nama nevidljivih nijansi.

Ogledala ne mogu da biraju i uvek se obraduju lepom licu

Pogledala se zadovoljno u ogledalu, a zatim nezadovoljno i tužno po praznoj prostoriji – naučila je da se nosi sa osećajem usamljenosti, ali se nikad na njega nije sasvim navikla;

– Nije me briga, Aleksandra, šta bi o meni rekli. Ionako su već pričali svašta. Ali neću da iko ispira usta tobom…

li jaka ili slaba žena, Borjana?

Borjana ga pogleda iznenađeno. Sad se njoj nije svi­de­lo pitanje.

– Zašto me to pitate? – odbrusi nestrpljivo.

– Slabe se žene brane otvorenim prostorom i ljudskim društvom.

Jovan otvori vrata svoje sobe i, napola zakoračivši unutra, okrenu se ka Borjani, koja je stajala u hodniku.

– Jake se žene ne plaše zatvorenih vrata, niti društva samo jednog muškarca.

Znaš da ne bih dopustio da ti se zbog mene desi bilo šta ružno.

Bol pročisti dušu, kao suze oči.