Diskretna špijunka

Bolje je ćutati i biti smatran za budalu nego progovoriti i otkloniti svaku sumnju u to

Tolstoj je jednom rekao da su dva najmoćnija ratnika strpljenje i vreme

Uostalom, Ava ništa nije volela više od mirisa starih knjiga – osim, naravno, moći pisane reči.

Reči imaju neverovatnu moć.

Pisana reč joj je godinama bila toliko važna. Knjige su joj pružale utehu u svetu izvrnutom naglavačke, vezu s junacima kada je bila sama, znanje kada su joj bili potrebni odgovori i još mnogo, mnogo toga. U ratu su joj pružile uvid, spoznaju i razumevanje. Čak i kroz pisma i dnevnike reči su obesmrćivale one čije je priče imala čast da sačuva.

Vremenski jaz koji ih je delio nestao je, kako to uvek biva sa bliskom braćom i sestrama, izbledeo usled razgovora i prizivanja sećanja.

Srozala se na pod pritisnuta bremenom patnje, bola koji je eksplodirao u njoj i koji više nije mogla da podnese. Zidovi koji su ga zadržavali počeli su da popuštaju, brana je pukla i agonija slomljenog srca obrušila se na nju.

Ne znam kud idemo, ali hoću da ti kažem da te volim, mili brate.

Nismo samo iz zgrade uhapšeni. Na stotine je okupljeno u dvorištu, svako sa onom drečavom žutom zakrpom prišivenom na odeću. Zvezde koje su pale na zemlju, koje je zarobilo nebo na kome su nekad slobodno sijale.

Rubin-crvene usne bile su srednji prst Hitlerovom ratu protiv našminkanih žena, a Ava bi uradila sve samo da pokaže prst tom tiraninu.