3. razred srednje škole

Gorostas francuske književnosti
U središtu Igoovog monumentalnog dela i jednog od najznačajnijih romana francuske književnosti nalaze se tri izuzetna lika uhvaćena u mrežu strasti i osvete. Zvonar Kvazimodo, arhiđakon Klod Frolo i prelepa Esmeralda akteri su jedne od najemotivnijih i najpotresnijih priča u istoriji svetske književnosti. Doslovno ali i simbolično, centralno mesto u romanu posvećeno je najvećem ostvarenju francuske gotičke arhitekture — Bogorodičinoj crkvi u Parizu. U ovaj jedinstveni prostor, Viktor Igo je smestio svoju svevremenu priču o ljubavi, požudi, izdaji, propasti i iskupljenju, koja do današnjeg dana ne prestaje da intrigira generacije čitalaca.
„Bogorodičina crkva je možebiti prava junakinja ovog romana.“ Revue de Paris, 1831.
„Posve maštovit roman, koji je oživeo srednjovekovni Pariz, kao i raznolikost i sjaj njegova stila.“ Journal des débats, 1831.
„Ogromno delo… kakvo bogatstvo tonova i boja, čudesni spoj nauke i mašte.“ Mercure du XIXe siècle, 1831.

U neimenovani grad ruske provincije stiže činovnik, „ni lep ni ružan, ni suviše debeo ni suviše tanak, ni star ni mlad“. Odmah po dolasku glavni junak Pavle Ivanovič Čičikov kreće da se upoznaje sa znamenitim stanovnicima, gubernijskom upravom i lokalnim zemljoposednicima, da bi zatim redom posetio njihova imanja kupujući „mrtve duše“. U feudalnoj Rusiji prve polovine XIX veka posednici su plaćali porez na svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, uključujući tu i kmetove, tj. duše. Kako se popis imovine obavljao svakih pet godina, vlastelin je plaćao porez i na one seljake koji su u međuvremenu umrli. Tu rupu u zakonu koristi Čičikov, „otkupljujući“ preminule seljake, ili bolje reći njihova imena, koje potom namerava da stavi pod hipoteku kao svoju imovinu i tako podigne veliki novac iz državne kase.

Кратки роман Проклета авлија, чије писање је Андрић започео између два светска рата, а довршио га и објавио 1954. године, сматра се пишчевим ремек-делом. Компонован је наративним поступком „упричавања приче“ (прстенаста, оквирна стрктура). Има више приповедача који један од другога преузимају казивачку позицију. Приповедање у овом роману може се представити и сликом концентричних кругова који се скупљају до самог језгра приче. Као и сви други Андрићеви романи, изузимајући Госпођицу, Проклета авлија окренута је историји али на друкчији начин од вишеградске, травничке и сарајевске хронике. Роман је исприповедан смиреним, непристрасним тоном, којим се одмерено и сугестивно тежи објективизацији, како је то код Андрића већ обичај и правило.

Најпознатији роман Иве Андрића, "На Дрини ћурпија" хронолошки прати четири века збивања око моста преко реке Дрине у Вишеграду, који је изградио велики везир Мехмед паша Соколовић, пореклом из тих крајева. Године 1516. Мехмед паша је, према владајућем обичају "данка у крви", као српски дечак на силу одведен у турску војску и потурчен да би се касније уздигао лествицама власти и постао први до султана. Као моћник, одлучио је да у родном крају подигне задужбину, велики камени мост на једанаест лукова. Мост је интегративна тачка романескне нарације и њен главни симбол. Све пролази, само он остаје да укаже на трошност људске судбине. Мост је место додира историјски верификованих личности и безимених ликова који су плод пишчеве имагинације.

Jedan od najznačajnijih romana XX veka.
Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen.
Jozef K., perspektivni prokurista jedne velike banke, uhapšen je na svoj 30. rođendan, rano ujutro, čim je otvorio oči. Optužba nije poznata, baš kao ni to pred kojim se sudom vodi postupak i kakav će biti njegov tok. Jozefu K. saopštavaju da sud ne želi da remeti njegov uobičajeni način života, te da se on, u skladu s tim, slobodno može vratiti svakodnevnim aktivnostima. Međutim, K. se narednih dana i meseci sve više zapliće u nevidljivu mrežu svog procesa i nedokučivog suda koji ga je pokrenuo. Korak po korak, Jozef K. saznaje da „sve pripada sudu“.
Uoči svog 31. rođendana, godinu dana po hapšenju, Jozef K. spremno čeka dželate…
Kafka je sve do danas ostao jedinstvena pojava u svetskoj književnosti, a decenije koje su protekle od nastanka njegovih dela nimalo nisu umanjile njihovu modernost i aktuelnost. Roman Proces čitaoca suočava sa neverovatnim, uznemirujućim svetom ispunjenim obezličenim pojedincima i apsurdnim događajima, koje autor, međutim, prikazuje kao sasvim normalne i uobičajene. Kafkina groteskna proza na granici halucinacije i zbilje nepogrešivo nas i dan-danas uvlači u svoj uznemirujući svet, poput odraza u nekom iskrivljenom ogledalu, za koji nismo sigurni da li je travestija, proročki lucidna dijagnoza… ili i jedno i drugo.

Чита Вицо Дардић
Трајање 2 сата 42 минута
Старац и море, најзначајније дело Ернеста Хемингвеја, прича је о кубанском рибару током тродневне борбе за голи живот на отвореном мору, али и са својом људском нарави, сатканом од слабости, поноса и страхова, која веома лако може постати и његов највећи противник. Хемингвеј упућује своју поруку о неопходности чврстине и интегритета човека, без обзира на старост или недозрелост: старац и дечак су равноправни у тежњи за потврдом основних животних вредности.

»… Више се знало и причало о њеним чукундедима и прамдедама него о њима самим: о оцу јој, матери, па чак и о њој — Софки.

Њихова је кућа била стара. Изгледа, да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту. Цела родбина из ње је произишла. Од увек саме би владике, приликом великих празника, после службе, прво код њих долазили на честитање, па тек онда ишли у друге куће, такође старе и чувене. У цркви имали су свој сто, а на гробљу своје гробове. Гробови све од мрамора а једнако, и дању и ноћу са запаљеним кандилима.«

Predvodnik epohe moderne srpske proze i psihološkog romana.
U priči o stradanju čuvene vranjanske lepotice Sofke, prvi put u našoj književnosti, spoljašnji svet se uspostavlja kao suptilni odraz čulne uznemirenosti, intimnih doživljaja, slutnji i podsvesnih zbivanja jedne žene — izuzetne koliko lepotom toliko i snažnom samosvešću. Prvi put žensko i muško telo, erotske žudnje i seksualna htenja dobijaju prvorazredni književni značaj, a likovi žestokog temperamenta, orijentalno egzotični, određeni arhaičnim jezikom i kulturom, rastrzani između svojih nagona i društveno nametnutog postojanja, postaju tragične univerzalne figure u kojima prepoznajemo večne protivrečnosti postojanja.
U toj čudesnoj književnoj formi koja je uspostavila harmoniju između lokalnog, zaboravljenog i specifičnog s jedne strane, i opšteg i u svim vremenima prepoznatljivog čovekovog stradanja s druge strane, treba tražiti odgovor na pitanje zašto Nečista krv, iako jedini završeni roman Borisava Stankovića, svom autoru i danas čuva status jednog od najvećih srpskih romanopisaca.

Jedno obeležje ove "Antologije" prema većini drugih u tome je što je ona sastavljena, od početka do kraja, u cilju i po merilima čisto estetičkim. Bez obzira na ono što bi u novijoj srpskoj lirici bilo zanimljivo za književnog ili kulturnog istoričara, urednik je birao pesme po njihovoj lepoti. Ono što je karakteristično za neko doba ušlo je u ovu zbirku samo onda ako je u isto vreme bilo i lepo toliko koliko je karakteristično. Urednik je imao nameru da da tačno ono što naslov njegove knjige obriče: — zbirku cveća novije srpske lirike.

Алекса Шантић jе последњи песник вуковске ориjентациjе са модерниjом експресиjом. «Пjесме» показуjу песника снажне емоциjе, елегичног тона и мелодичног израза. Посебно се истичу родољубиве песме, с изразитом социjалном и националном нотом «О класjе моjе», «Остаjте овде» и друге.