Sofija Lundberj

Ponekad nije neophodno da dvoje imaju ista interesovanja ili isti stil, Dženi. Dovoljno je da zasmejavaju jedno drugo.

Želim ti da imaš svega dovoljno“, prošaputala mi je na uvo. „Dovoljno sunca da ti obasja dane, dovoljno kiše da bi umela da ceniš sunce, dovoljno radosti da ti okrepi dušu, dovoljno bola da bi umela da ceniš sitne životne radosti, i dovoljno susreta da bi tu i tamo mogla da preboliš i poneki rastanak.“

Svi ćemo mi umreti, to je jedino u šta možemo biti potpuno sigurni.“

Možda je jedna od najdelotvornijih metoda kada želite nekog da obeshrabrite upravo to da se uopšte ne obazirete na njegov intelekt. Spoljašnjost je bila jedini predmet interesovanja.

Svaki čovek doživljava potrese. Oni nas menjaju. Ponekad to primećujemo, a ostalih puta se to događa a da toga nismo ni svesni. Ali bol je tu sve vreme, nagomilan duboko u srcu, poput stisnutih pesnica spremnih da se oslobode na silu. U suzama i besu. Ili, u najgorem slučaju, u zahladnelim osećanjima i izolovanosti.

Kada ostariš, izblede sećanja na ono što se dogodilo nedavno, dok uspomene iz detinjstva ožive kao da su se dogodile maločas.

Niko nije savršen kao izgubljene ljubavi.“

Mogla sam tamo da ostanem zauvek. Mesto mi je bilo među knjigama,

tvoje malo carstvo. Zato u kući sve treba da bude prilagođeno tome kako baš ti živiš svoj život. Kuhinju treba prilagoditi prema hrani koja se u njoj sprema, prema ljudima koji se po kući kreću.

Pod svakim nadgrobnim spomenikom počiva ljubav. Mnogo ljubavi.