Andrija Milićević

Roman je objavljivan, u 18 nastavaka, u uticajnom Debatnom žurnalu (Journal des débats) od avgusta 1844. do januara 1846. godine, a 1845. objavljen je i u formatu knjige. Popularnost je stekao odmah, praktično iste godine je preveden na nekoliko evropskih jezika, i već tada su priređene i prve skraćene verzije, a pojavila su se i piratska izdanja, dok ga je sâm Dima promptno adaptirao za scenu. Praksa serijalizacije romana u časopisima, koja je bila uobičajena u Engleskoj već početkom prethodnog stoleća, u Francusku je stigla relativno kasno, tek tridesetih godina 19. veka. Ovim povezivanjem novina i književnosti nastao je poseban žanr romana-feljtona, koji su prigrlili i Balzak, Žorž Sand ili Alfred De Vinji, žanr koji je uticao i na teme i na sadržaj i strukturu ovih pripovednih dela. Pravi, međutim, pisci romana-feljtona bili su, osim u to vreme neobično popularnog Ežena Sija (koga je Dostojevski cenio i rado čitao, pa u njegovim romanima pronalazio i inspiraciju), još i Pol de Kok i Pol Feval, a kraljem žanra smatran je Dima otac.

Edmona Dantesa, perspektivnog mladog pomorca iz Marselja, zaljubljenog u svoju verenicu Mercedes, u minutima uoči svadbe izdaju zavidni kolega Danglar i ljubomorni suparnik Fernando, te on, uz odlučujuće dejstvo ambicioznog tužioca Vilfora, koji štiti vlastite tajne, biva osuđen na dugu robiju u zatvoru-tvrđavi na ostrvu If. Tamo Dantes upoznaje čudesno bogatog sveznalca opata Fariju. Opat će Dantesa uvesti u mnoga znanja i veštine, a na samrti mu ostaviti i tajnu blaga skrivenog na pustom kamenu usred mora između Korzike i italijanskog kopna, ostrvu čije će ime junak docnije preuzeti. Pobegavši iz zatvora, Dantes pronalazi Farijino blago, saznaje sudbinu svog oca i Mercedes, koja se u međuvremenu udala za Fernanda, vraća dug Morelu, svom negdašnjem dobrotvoru i gazdi, predstavljajući se kao Sindbad Moreplovac, da bi potom nestao na devet godina o kojima čitalac praktično ne zna ništa. Pojavljuje se potom prvo u Rimu, a onda i u Parizu, postareo i promenjen do neprepoznatljivosti, s novim identitetom grofa De Monte Krista. Zahvaljujući svom enormnom bogatstvu i promišljenim uslugama svojim negdašnjim zločiniteljima, sada uglednim vršiocima važnih funkcija u državi, on ulazi u visoke pariske krugove i ostvaruje svoju strpljivu i inteligentnu, sporu i postupnu, do detalja osmišljenu i planiranu, ledeno hladnu osvetu onima koji su prouzrokovali njegovo utamničenje.

Radnja romana počinje 1815. godine, kada glavni junak ima devetnaest godina, a dokončava se 1838, u Monte Kristovim četrdesetim. Francusku s kraja 18. i prve polovine 19. veka odlikuje izvestan „višak istorije“: posle Francuske revolucije, godina Terora i Prve republike, čiji tragovi i uticaji ne iščezavaju, nastupaju Napoleonovo doba osvajanja i dominacije Evropom, krunisanje i uspostavljanje Prve carevine, pa Napoleonov pad u nemilost i progon na Elbu – što pada u vreme početka romana, te povratak Napoleonov na vlast tokom takozvane stodnevne vladavine, između marta i jula 1815, a događaji oko Napoleonovog tajnog povratka motivišu zbivanja u vezi s Dantesovom optužnicom i presudom. Ostatak romana se proteže kroz doba burbonske restauracije i vladavinu braće giljotiniranog Luja XVI, a dovršava u vreme Julske monarhije pod Lujem Filipom I. Savremena istorija nije samo pozadina romana, ona saučestvuje u zaplitanju radnje, preokreti vlasti aficiraju ambicije i vladanje likova, oslikavaju tipična ponašanja koja karakterišu čitavo društvo, a zbivanja u državi tkaju bogatu tapiseriju kojoj se ne može odreći informativni i spoznajni karakter. Reč je o dobu koje počinje nepojamnim – u Revoluciji narod zbacuje kralja i monarhiju, uspostavljajući svoju vlast, zbog čega su se sve evropske vlade tresle od strepnje i užasa, da bi se nastavilo podjednako nezamislivim usponom „malog kaplara“, čoveka nižeg porekla, do trijumfalnog vojskovođe, osvajača i cara koji je pod svoju vlast stavio velike komade Evrope. Turbulentna epoha, u kojoj je mnogo ljudskog i obasjano i osenčeno, pronašla je u Diminom romanu, kako smatra jedan kritičar, izraz svojih osujećenih snova o slobodi, uživanju, samopotvrđivanju, društvenoj moći, sveznanju i nadvladavanju nemogućeg, kroz moderno utelovljenje volšebnika koji deli pravdu.

Delo Dime oca nesumnjivo nosi dubok trag romantizma, od slavljenja prirode i prirodnosti, preko afiniteta prema orijentalnoj egzotici, vezanosti za folklor, bajku, nadljudsko i natprirodno, verovanja u sadejstvo misteriozne prošlosti i mitologizovane savremenosti, pa do izmučenih harizmatičnih otpadnika što putuju po Italiji i Sredozemlju. Istovremeno, Dimina je velika želja da piše istorijske romane po ugledu na Valtera Skota, ali u maniru koji pre odgovara realizmu i njegovom oporom pogledu na društvo i politiku nego Skotovoj nostalgičnoj idealizaciji slavne prošlosti.

koju čine korzikanski sluga, nubijski rob kao telohranitelj i epirska princeza kao robinja. Edmon Dantes je izbrisan, preobražen u tajanstvenog, crnokosog i privlačnog stranca, bledog lika i čudnovate averzije prema hrani, začudnog sa svojih prijatnih manira i odsustva izvesnih ljudskih osećanja, orijentalnog grofa koji evocira najpopularnijeg romantičarskog junaka u kojem se stapaju stvarna figura lorda Bajrona i niz likova koje je kreirao, od Čajlda Harolda, preko Manfreda do Don Žuana, a eksplicitno ga u pariskoj pozorišnoj loži vide kao lorda Rutvena, junaka romana Vampir.

Ujedno, ovaj njegov čin nekušanja hrane i pića u Mercedesinoj kući asocira na mit o Persefoni i Hadu, sugerišući mogući Monte Kristov strah da će okusivši makar i „tri zrna nara“ nanovo pasti pod vlast Mercedes, što bi ga moglo skrenuti s osvetničke trajektorije.

žrtve padaju pod teretom vlastitih dela, njihovo vlastito zlo se u liku grofa vraća da ih sa sobom odvuče. Nemoguće je oteti se utisku da boreći se protiv zla svim sredstvima ni sam ne može da izbegne izvesno kvarenje: zlo ostavlja trag. Samosvesno će u završnici dovesti u pitanje opravdanost svoje osvete u onom domenu u kojem se kažnjavaju nevini da bi se povredili krivi. Otuda se postavlja pitanje Monte Kristovog heroizma: on je naoko svemoguć, dopadljiv, impozantan i harizmatičan, ali je takođe arogantan, surov i oštećen – čovek s pukotinom.

Dah romantizma ponajvećma nosi glavni junak, koji je, s jedne strane, oblikovan kao mitski lik i delimično kao junak bajke, a s druge kao varijanta osobenog tipa bajronskog junaka. U mitovima i bajkama se kristalizuju žudnje i fantazije, kao i strahovi i strepnje koji muče epohu: nesigurno i nestalno Dimino doba u Grofu Monte Kristu oblikuje mladog, neiskusnog i nevinog junaka koji biva kažnjen neproporcionalno krivici, simbolički umire nestajući iz svog sveta, vaskrsava kao nova osoba, povratnik s onog sveta obdaren naročitim moćima – znanjem, iskustvom i bogatstvom, da bi osvetom namirio pravdu za koju smatra da mu sleduje. Čitaocima nije teško da se identifikuju s bezazlenim mladićem koga nadvladavaju osioniji i moćniji i koji se vraća osnažen da kazni nasilnike jer je to model pravde kakav sadrže i bajke, u kojima najmlađi i najpotcenjeniji lik izdržava kušnje, izvršava zadatak i dobija nagradu. Dantesovom zatvaranju u Ifsku tvrđavu u okvirima mita odgovara silazak u donji svet, naročiti zadatak koji su obavljali i Gilgameš i Odisej i Eneja, pa i Orfej i Dante, poduhvat koji je neophodan da bi se junak opremio naročitim predmetom ili saznanjem, bez kojih ne može da izvrši svoju misiju. On će u samici prvo pokušati samoubistvo izgladnjivanjem, koje je prekinuto kada u njegovo samovanje uđe drugi čovek, isprva samo kao glas iz susedne ćelije, a posle prokopavanja prolaza kao pravo fizičko prisustvo. Opat Farija mudri je sveznalac, koji u bajkovitom aspektu romana ima funkciju pomagača – onoga koji junaka snabdeva čarobnim predmetom, dajući mu posebnu moć. Farija će Monte Krista podučiti brojnim zanatima i veštinama, dati mu praktična znanja iz hemije, fizike i medicine, tehnike, gradnje i inženjerije, naučivši ga mnogim jezicima, istoriji i geografiji, filozofiji i teologiji, razvivši Dantesu umeće čitanja i učenja i ljubav prema njima. Podeliće s Edmonom ne samo zgodne izume i znanje, već će mu predati mapu nepojamnog blaga skrivenog na ostrvu Monte Kristo.

Kritičari opažaju da se u Monte Kristovom metodu dolaženja do istine o skrivenim zločinstvima iz prošlosti, metodu dedukcije istine iz opaženih signala i simptoma kojem ga obučava opat Farija, krije klica potonjeg književnog detektiva Ogista Dipena iz detektivskih priča Edgara Alana Poa, koji je prototip najčuvenijeg od svih detektiva – Šerloka Holmsa Artura Konana Dojla. Veza sa Poovom prozom uspostavlja se i između Farijinog dešifrovanja mape skrivenog blaga i priče Zlatna buba, dok je način na koji eruditni opat revidira Dantesovu sudbinu, iščitavajući zaveru i imenujući krivce, dolazeći do pravog poretka događaja i identiteta učesnika u istorijatu nepravedne osude Dantesa, sasvim nalik onom u detektivskim pričama Poa i Dojla. Metodu će Monte Kristo nastaviti da primenjuje, uočavajući predmete i znake, ponašanja i nesvesne gestove, slušajući ono što mu se govori i pripoveda, povezujući i tumačeći. Tako će otkriti i rekonstruisati ne samo vlastitu prošlost već i Kadrusova nepočinstva, Danglarove špekulacije, Fernandovu izdaju saveznika, ljubavnu aferu tužioca Vilfora i gospođe Danglar, te istoriju njihovog vanbračnog sina, između ostalog. Grof Monte Kristo sa Šerlokom Holmsom deli i uživanje u opijatima i izmenjenim stanjima svesti, kao i talenat za prerušavanje.

devetnaestogodišnjaka punog nade i vere u ljude, neznano odakle dolazi bledi i hladni grof, sa skrivenom agendom, distanciran od sveta u koji je Dantes bio sasvim emotivno uronjen. Posle pronalaska Farijinog blaga, u glavnu priču se uključuju mnoštvo umetnutih pripovesti i izvestan broj novih likova: sistem umetanja aludira na Priče iz 1001 noći, kao i jedan od alijasa Dantesa-Grofa – Sindbad Moreplovac, te pećina puna blaga nalik Ali Babinoj. Dimino pripovedanje poseduje izvestan operski karakter, što se ogleda u sklonosti dramatičnom vizuelnom kadriranju, gotovo baroknom kontrastiranju svetla i senke, simboličnim gestovima i kretnjama – kao, na primer, u sceni kad smrknuti Fernando iz senke, neopažen, posmatra Mercedes i Edmona okupane svetlošću, s rukom položenom na nož: odnosi i osećanja su jasni, a njihova snaga naznačena. Višestrukost fabularnih linija i ojačavanje fokalizacije drugih likova stvaraju složenu mrežu motivacija – poriva, želja, tajni, namera, planova, aspiracija – koje se sudaraju ili sustiču s onima protagoniste. Sudbinski sticaji okolnosti u trenutku povlašćuju slučajnost zbivanja, pojačavajući čitaočevo uzbuđenje i napetost, gradeći iluziju sveta koji je sasvim nepredvidiv, iako su, kada pogledamo celinu romana, snažna volja i promišljenost, na strani zla ili dobra, neprikosnoveni generatori događaja. Ova složenost fabularnih uslovljenosti u velikoj meri kompenzuje onu navodnu slabost koju kritičari nazivaju plošnim likovima, psihološki pojednostavljenim, svedenim nosiocima radnje koji se ne ucelovljuju u psihološki uverljive figure.