Dino Bucati

ahuju glavama.

Sve dok Drogo ne ostane potpuno sam i na horizontu se ne pojavi, eno, štrafta beskrajnog nepomičnog mora, boje olova. Sada će već biti umoran, prozori na kućama duž puta biće gotovo svi zatvoreni, a retki ljudi, koje će moći da vidi, odgovaraće mu bez utehe; ono dobro bilo je iza, mnogo iza, a on je prošao tuda nesvestan toga. Eh, sada je već kasno za povratak, iza njega se pojačava tutnjava mnoštva koje ga sledi, teranog istom iluzijom, ali još uvek nevidljivom na pustom belom putu.

Bio bi i loš znak obući ga prvi put ovde, to bi značilo kako prihvata da neće imati bolju priliku.

Imao je toliko vremena pred sobom. Činilo mu se da ga sve ono lepo u životu tek čeka. Zašto bi se zaletao? Čak i žene, ta fina i strana stvorenja, zamišljao je kao nesumnjivu sreću, koju mu je izvesno obećavao normalan tok života.

Koliko je vremena pred njim! Duga mu je bila i jedna godina, a dobre godine behu tek otpočele; izgledalo je da oblikuju jedan dugi niz, čiji je kraj bilo nemoguće dogledati, riznicu još nenačetu i tako veliku da je mogao i da ne radi ništa.

Nije bilo nikog da mu kaže: „Pazi, Đovani Drogo!“ Život mu se činio neiscrpnim, postojana iluzija, iako je mladost već počela da precvetava. Ali Drogo nije poznavao vreme. I da je imao pred sobom mladost dugu stotine i stotine godina, poput bogova, i to bi bilo ništa. A on je imao na raspolaganju samo jedan običan i normalan život, jednu malu ljudsku mladost, gorki dar, koji se dao prebrojati prstima dve ruke, i koji će se rasplinuti i pre no što ga upozna.

Koliko vremena, mislio je. A ipak postoje ljudi – čuo je od drugih – koji u određenom momentu (zaista čudno) počnu da čekaju smrt, tu poznatu i apsurdnu stvar koja ga se nije ticala. Drogo se osmehivao dok je razmišljao o tome, u međuvremenu osetio je hladnoću i pokrenuo se.