Nebeska dvorišta: Žive slike – ćirilica

На крају, нису Хрвати наша брига, него ми сами, а ми се не кајемо и не настојимо постати бољима. Не поштујемо оно што имамо, него стално тражимо нове изговоре и нове идоле у разним људима, преварантима ове или оне врсте, и предајемо се запарложености, нераду и љености. У томе је наше богоодступништво и, ако се за њега не покајемо, ни ово мало што је остало наше више то неће бити.

Отаџбина је у овој планини и у овом часу бакин хљеб, мајчина суза и очеве снажне руке које ме бацају у небо и хватају уз широк осмијех, пун наде и сигурности. То је оно кад осјећаш да ти небо није далеко и кад вјерујеш да га можеш пољубити, а земља ти није опасност. То је оно што ове људе држи овдје и не да им да се покрену. То је оно због чега се они осјећају тако сигурно у овој несигурности.

Ђед Петар је говорио да чим неко иде у милицију, с њим нешто није у реду јер он тамо иде зато што жели да покаже надмоћ или силу над људима.

А најјаснија ми постаје истина да нешто, а можда чак и неко, постаје наш тек кад га напуштамо, остављамо, или губимо. Отуда је одрицање, у ствари, смислено, дубоко смислено. Одрицање је заправо потврђивање да одлазиш од некога или од нечега да би сачувао оно добро у себи и да би другога или друго сачувао од себе.

Пред рат Вареш је постао познат по добром проводу и свему осталом што уз њега иде. Је ли то био знак надолазеће пропасти

Гдје год ми поглед одлута, видим нешто познато што ме враћа у дјетињство. Ондје сам шутирао лопту, тамо сам ђеду носио храну, тамо је мајку и мене скоро убио подивљали коњ. Горе, мало даље, сједио сам с чобанима, а тамо смо запалили смреку, па се замало није запалила читава шума. А мириси и укуси? Укус домаћег хљеба, мирис покошене траве и, не знам откуд и зашто, мирис бакиног сандука. Када би и нестало све, нико никада не би могао ишчупати из мене те мирисе и укусе. Ваљда је то завичај.

У овом је свијету понекад оно што је истинито уједно и најмање вјероватно, јер људи најчешће ствари посматрају споља. Гледају одијело, кожу, пазе на ријечи и покрете, а нико се не загледа тамо гдје се ствари збиља догађају, у самог човјека.

Нека буде увијек покрет, динамика, никада рутина.

У овом је свијету понекад оно што је истинито уједно и најмање вјероватно, јер људи најчешће ствари посматрају споља.

Одрицање је заправо потврђивање да одлазиш од некога или од нечега да би сачувао оно добро у себи и да би другога или друго сачувао од себе.