Cveće za Aldžernona

Rekla je; Ti, moraš. Da-ih?sve!izmešaš: Pokazala? mi“ je kako, da ih! iz!mešam i sada!ja umem. da (mešam svakojake? znake interpunkcije – kad, pišem! Ima“ mnogo, pravila; da se nauči? ali. ih ja sve pamtim:

Ja sam reko ništa ne brini ja ću uvek voleti stare drugare čak i kad umem da čitam i pišem.

Koliko je čudno da ljudi iskrenih osećanja i osećajnosti, koji ne bi iskorišćavali čoveka rođenog bez ruku, nogu ili očiju – da takvi ljudi bez imalo oklevanja zlostavljaju čoveka rođenog sa niskom inteligencijom.

previše često potraga za znanjem poništava potragu za ljubavlju.

inteligencija i obrazovanje koji nisu ublaženi ljudskom toplinom ne vrede baš ništa.“

setiti da oči dvaput otkazuju poslušnost i da to čine iz dva razloga: jednom, kad iz svetlosti ulazimo u mrak, a drugi put, kad iz mraka izlazimo na svetlost.

Smestio sam Aldžernonovo telo u metalnu kutijicu i poneo ga kući sa sobom. Nisam hteo da ga ubacim u spaljivač. To je glupo i sentimentalno, ali sam ga sinoć ipak sahranio u dvorištu. Plakao sam dok sam stavljao struk poljskog cveća na grob.

Ko može reći da je moje svetlo bolje od tvoje tame? Ko može reći da je smrt bolja od tvoje tame? Ko sam ja da to kažem?...

sam sada ljudsko biće a to je bio i Čarli i pre nego što je kročio u ovu laboratoriju. Izgledaš šokirano! Da, iznenada smo otkrili da sam oduvek bio ljudsko biće – čak i pre – i to osporava tvoje verovanje da osoba sa koeficijentom inteligencije manjim od 100 ne zaslužuje nikakvu pažnju.

inteligencija bez sposobnosti da se pruža ljudska naklonost dovodi do mentalnog i moralnog sloma, do neuroze a moguće čak i do psihoze. I tvrdim da um potpuno zaokupljen samim sobom i usredsređen samo na sebe vodi isključivo do nasilja i bola.