Poslednji divlji konji

Koliko god da vičemo, vetar je glasniji. Nijedna šala, nijedna priča ili svađa ne može da nadjača oluju.

Čini se da je ljubav afekat, a prijateljstvo stav, napisao je Aristotel, ali neka prijateljstva liče na ljubav, i bude jednako snažna osećanja kad se završe.

Možda se to dešavalo i ranije. Ovde, ili na drugim mestima, na planetama poput naše. Možda ovo nije prvi put da su ljudi iskopali grob sebi i drugim vrstama. Možda je drugi, ili treći, ili deseti put. Svaki put stignemo do izvesnog nivoa, namestimo sve tako da nam bude suviše dobro, preterano gradimo i postajemo bahati. I onda svemu dođe kraj. Tačnije, ne svemu, nego nama.

Sve se završava. I ponovo počinje. Krećemo od nule, iznova i iznova. Majmuni smo, pa pravimo oruđe, živimo u pećinama, otkrivamo vatru, točak, automobile, kompjutere, na kraju letelice koje nikad ne dosežu dalje od našeg solarnog sistema, i onda se opet uništimo. Možda je to zakon prirode, možda je naša vrsta osuđena na propast svaki put kad se pojavi, ovde ili na drugim planetama. Možda jedna vrsta ne može da se opameti.

Ne znam da li je ta pomisao zastrašujuća ili kul.

Kiša pada. Mama kaže da je čovek stvorio tu kišu. Kaže da je ovakvo vreme nastalo za samo šezdeset godina. Od 1980. do danas, tada je zaista počelo. Šezdeset godina izduvnih gasova, i gotova stvar. Svaka čast.

Čovek je glupa životinja, toliko je prosto. Ne mislimo dalje od sledećeg proleća ili sledećeg poroda. Zato je sve otišlo dođavola. Takav je prirodni tok stvari, pre ili kasnije sve ode dođavola.

Kad sad razmišljam o tome, shvatam da je takav stav tipičan za Volfa. Ne misli na svoj komfor i svoju dobrobit već samo na ekspediciju, ulov. To je zadivljujuće, a ujedno i tužno, Volf je čovek koji ne zna kako da živi običnim životom, lov je postao njegov život.

A po čemu su konji posebni?“

Ne pominjem Karinhal.

Ne govorim da su konji iskreni.

Kad čovek razume njihove reakcije, sve je jednostavno. Kad razume šta ih ljuti, zbog čega se ritaju, zbog čega ujedaju, sve je kao matematika. Znaš šta dobijaš.

Konji ne lažu. Ne varaju.

Konji su pouzdani. Nije sasvim predvidljivo na šta će reagovati, jer su im čula oštrija od naših, ali se na same reakcije može računati.

Nisu zlopamtila i ne poznaju ogorčenost. Ako moraš da im pričiniš bol, reaguju i brane se u trenutku. A posle, kad bol prođe, rado će ti uzeti šargarepu iz ruke.

Lako je znati šta konja čini srećnim. Njihove potrebe su providne. Njihovo ponašanje takođe.

I konj ti se uvek vrati. Makar ako tvoj glas povezuje sa nečim pozitivnim. Ako tebe povezuje sa nečim dobrim, kao što su šargarepe, jabuke, ili vitaminska hrana. Ili timarenje.

Konji ne nestaju na ulici, usred noći. Konji se ne predoziraju. Konjima se ne oduzima starateljstvo nad rođenom decom. Ali ništa od toga ne govorim.

Duboki pokreti, saginjem se, podižem, puštam seno da padne sa druge strane ograde.

„Psi su dosadni“, odgovaram odsečno. „Krave samo služe za izrabljivanje. Svinje smrde.“

„A po čemu su konji posebni?“

Ne znam čemu se ja nadam. Nada je besmisleno osećanje. Pasivno. Sopstvenu nadu ne mogu da upotrebim za bilo šta.

Ko nema ništa, ničega se i ne plaši, kažu. To je sasvim tačno.

A onda neko drži njih, jer je njihova ruka tad ona velika. Ruke su spone između ljudi, a onaj ko nema priliku da drži drugoga, ili da ga drugi drži, nije istinski živ.