Domaća zimnica

Novi roman Gorana Markovića, a u očima sineasta još jedan neostvareni film našeg proslavljenog reditelja i pisca, rasvetljava sudbinu glumačkog poziva danas u Srbiji, ili radije sudbinu prvaka drame koji je negde usput u svojoj karijeri izgubio onu autentičnost i polet koji krase svakog pravog umetnika i umesto toga prepustio se alkoholu, rutini i kolotečini posuvraćene sredine u kojoj živi.

Pripremajući se za naslovnu ulogu Hamleta u čuvenoj Šekspirovoj tragediji i nastojeći da u sebi ponovo otkrije iskru umetničkog nadahnuća, glavni junak ove gorke komedije pokušaće da odgovor na staro pitanje o Hamletovom karakteru, njegovoj kolebljivosti i počecima ludila pronađe kako u seansama sa svojim psihijatrom, tako i među stanovnicima duševne bolnice, sa kojima će, uveren da psihodrama lekovito deluje na mentalne bolesnike, belodano razotkriti da u kontaktu ta dva naočigled nespojiva sveta postoji i uzvratni uticaj…

Iznova uspešno primenjujući svoj dramaturški dar, Goran Marković autentičnim stilom i već osvedočenim pripovedačkim tehnikama, kroz nekoliko dijaloških formi i tri paralelna toka radnje — na pozorišnim probama, u ordinaciji psihijatra i u ludnici — ispisuje sopstveni paradoks o glumcu, svoj nimalno blag ali i samilostan osvrt na domaće glumište kroz koje se prelamaju mentalitet i prilike u današnjoj Srbiji.

Nositi nešto, neki teret, to je suština svih poslova. Taj teret, polako, nositi, stići ću, nema zaustavljanja, mogu, taj teret, polako, nositi, mogu, nositi, taj teret, stići ću, nositi, polako… To je pesma svih poslova.

Prizori i atmosfera koje nam prenosi Srđan Valjarević u svom Zimskom dnevniku kao da dolaze iz nekog davnoprošlog vremena. Ovi lucidni i duhoviti dnevnički utisci bude uspomene koje bi se mogle nazvati nostalgičnim da danas, trideset godina kasnije, ne prizivaju ono turobno i depresivno doba izolacije, kada je sve počelo da se srozava, obezvređuje i degradira: i nazivi gradova i ulica, i junaci iz detinjstva, i granice rođene zemlje, i normalan doživljaj sveta. Ali iako su te zime devedesetih bile zime pod sankcijama, u oskudici i beznađu — ipak se živelo, smejalo, igralo i radilo kao da se u susedstvu, u dojučerašnjoj domovini, nisu već uveliko kovitlali vetrovi rata…

Zimski dnevnik je postao kultna knjiga autentične srpske proze s kraja XX veka, utoliko pre što je pisac na privlačan, prepoznatljiv i duhovit način oživeo i grad i period koji su bili, u vreme kada se radnja odvija, sve drugo samo ne privlačni. Pritom, ovaj roman nije sačinjen samo od piščevih dnevničkih zapisa i intervjua sa svojim savremenicima koji su oslikali duh grada u jednom neveselom trenutku nego i od umetničkih fotografija Vesne Pavlović, koje pričaju svoju priču i skladno obogaćuju Valjarevićev neodoljiv urbani narativ.

Kad bol proviri kroz usta, treba mu dopustiti da iskoči.

Tri audio-snimka poslata su jednom piscu da ih samo prekuca i troglasju dâ naslov koji sam odabere. Pisac je Enes Halilović, a naslovna reč bekos, izgovorena u Herodotovom mitu kao prva i iskonska, u ovom romanu postaje ono što tri pripovedača očajnički traže — uteha, oslonac, smisao.

Prvi glas pripada psihijatru Piloreti, koji se vraća na Peštersku visoravan da sahrani oca i suoči se s tišinom prazne kuće, mutnim sećanjima i društvom koje se nepovratno raspalo. Drugi je glas Lemeza, koji psihijatru Martinu priča svoj život i dodiruje srž najdubljih tajni balkanskih kriminalnih klanova. Treći glas je Martinov — ispovest o vezi s Lemezovom sestrom i sumnji da možda deli s njom više nego što bi smeo.

Kroz ovu polifonijsku naraciju, u koju Halilović utiskuje i fragmente pesama, priča, novinskih izveštaja, sudskih dokumenata i memoara — ne kao ukras, već kao simptom govora koji više ne veruje samom sebi — nazire se portret jednog razorenog podneblja gde su lične i kolektivne traume nerazmrsivo isprepletane.

Priča o vremenu kada je Srbija bila zemlja smrti, a Valjevo njena prestonica.

U trenutku dok Udba u posleratnom Beogradu razdvaja „žito od kukolja“, islednici hapse i vremešnog lekara Andriju Srećkovića, optuženog da je pomagao i lečio narodne neprijatelje. Uvereni da je starac konačno dolijao i da će morati da „plati za sve“, i ne slute da se agonija nesrećnog sužnja već završila tridesetak godina ranije u Valjevu, u gradu u kome je izgubio sve što je mogao da izgubi.

Pred starčevim očima, u memljivoj ćeliji Udbe u Đušinoj ulici, nižu se najstrašniji prizori iz života njegove porodice, a verovatno i najteži u istoriji čitavog naroda. „Srbija je na kolenima“, pisao je Arčibald Rajs o tom periodu, opisujući tok epidemije pegavog tifusa koji nas je i bukvalno doveo na rub biološkog opstanka.

U nestvarnom mozaiku satkanom od dramatičnih događaja, u kojem se ukrštaju sudbine istorijskih ličnosti i nepoznatih junaka iz naroda, odvija se i ljubavna priča čiji nas dirljivi ishod uverava da život uvek pobeđuje smrt.

Autorka romana Vetar sa Pirineja i Devojka sa violinom.

Istina često ima trnje, bode do krvi, bolna je, ali otvara oči.

Misteriozna Viktorija Ešli postaje družbenica razmaženoj i nadmenoj ćerki industrijalca Alastera Medisona. Njen zadatak je da bogatu naslednicu poduči damskom ponašanju i pripremi je za ulogu buduće supruge i majke.

Ali iza bledog Viktorijinog lica i njene staromodne crne kapice krije se plan koji će savršeni život Medisonovih uzdrmati iz temelja. Viktorija plete mrežu oko Kejt Medison, hladnokrvno i bez milosti. U trenutku kada vest o veridbi mlade bogatašice postane glavna tema londonskih visokih krugova, jedno pisamce će promeniti sve.

Dok Alaster shvati šta se dešava, Kejt je već krenula putem bez povratka, a Viktorija je zbacila svoj veo dobronamernosti i razotkrila svoj cilj.

U romanu dominira glas žene koja se ne boji da govori o sebi — kako bi se postavila nasuprot nevidljivosti: društvenoj, telesnoj, emotivnoj. Njen glas je izazovan i snažan. Ona razbija stereotipe o ženama u fikciji: nije ni žrtva ni femme fatale, ona je autentično biće koje se ogleda i u ogledalu i u svojoj slobodi.

Pred nama je savremena proza hibridnog izraza — na granici lirskog eseja, ispovesti i krimi narativa, njena poetika počiva na spoju delikatne telesnosti i brutalne svakodnevice. Suptilnim proklizavanjem iz lirskog u krimi registar, autor s lakoćom, bez razdvajanja, u isti svet upisuje poeziju i nasilje.

Ovo je najzrelije Tokinovo delo — roman koji osvaja lepotom i snagom.

U društvu gde korupcija vlada svakim aspektom života, jedna ambiciozna žena suočava se sa izborom — da se pokori ili da postane deo igre moći koja ne preza ni od čega.

Milena je bila uzdanica režima — mlada, obrazovana, pametna. Promoterka društvenih reformi u Crnoj Gori s početka dvehiljaditih. Sve dok nije shvatila da su reforme farsa, a sistem — duboko truo. S pozicija političke moći, put je vodi u najmračniji svet elitne prostitucije, koji će je zauvek obeležiti ostajući duboko utisnut u njenom telu i pamćenju.

Bestseler koji je osvojio region, Milena & druge društvene reforme nije tek priča o posrnuću jedne žene, već i poražavajuće aktuelna slika društva koje počiva na korupciji, nasilju i moralnom bankrotstvu. Priča o državi u kojoj zakon sprovode upravo oni koji ga svakodnevno gaze. I o onima koji su morali pobeći iz zemlje da bi preživeli.

San može biti smrtonosan. Reč može biti presuda. Misao — neoprostiv greh.

„Danas se, Vidane, u Srbiji ubija istina o ratu i zločincima, istina o srpskim Artukovićima i fra Majstorovićima“, odgovorih mu. „Već duže od dve decenije sprovodi se propagandna lobotomija nad svima koji pamte šta je i kako bilo, i državna, crkvena i medijska dresura, kleronacistička i staljinistička dresura onih koji ne pamte jer u godinama velikog pomračenja nisu bili ni rođeni. Srbiju su nam, Vidane, zajahali duhovni i mentalni podrumi“, rekoh mu.

U zemlji gde istina postaje zločin, a pravda ne postoji, san može biti dovoljan razlog za osudu.

Jugoslav Avramović, profesor filozofije i matematike, poznat kao Arhimed, ima jedan jedini greh — taj što misli, što vidi, što se usuđuje da govori. Zbog toga postaje neprijatelj broj jedan, izveden na tajno suđenje, gde se ne traži istina već žrtva.

Njegovo suđenje nije samo proces protiv jednog čoveka — to je suđenje zdravom razumu, logici i pravu na mišljenje. Granica između jave i košmara briše se pred sudijom bez moći i optuženim bez prava. Da li je Arhimed prorok, ludak ili poslednji glas razuma u zemlji gde je prošlost laž, sadašnjost propaganda, a budućnost već presuđena?

Arhimed ne stoji pred sudom — on stoji pred ponorom. Njegov glas, umoran i izranjavan, odjekuje između zidova ćutnje, ali ga niko ne čuje. U svetu gde se strah utiskuje u kosti ljudi više ne slušaju. Tamo gde se suđenje istini odvija u mraku svi smo mi na optuženičkoj klupi.

100 Plakata / 100 Priča / 100 Dana

„Slavimir je fenomenalan grafički dizajner. Na tom prestolu sedi već 40 godina. Ali u dizajnu rešavate tuđ problem, a Slavimir ima i svoje zapitanosti. Zašto onda Slavimir od slika pravi priče? Zato što želi da komunicira. Da zajedno sa publikom rešava zagonetke koje ga muče. Umesto uobičajenog postupka gde tekst dobija svoju sliku kroz ilustracije, pozorišnu predstavu ili film, Slavimir čita sopstvene slike. U kratkim, začudnim, harmsovskim pričama njegovi likovi žive u nekoj paralelnoj realnosti poput onog polusprata u filmu Biti Džon Malkovič, pokazujući čitaocu da su ti svetovi zapravo u nama samima.“
— Mia David, kustos

„Ova knjiga je baš — FUTRO. Ja ne verujem u ljude koji imaju više talenata. Ili znaš da pevaš ili da pišeš. Dosta ti je. Ima i drugačijih primera, a oni uvek zasluže nadimak ili umetničko ime po kojem ih svi znaju. Kao Futro. I onda on piše knjigu koju najavljuje kao sto plakata i sto priča. Samo što to nije to. Merino Tigar je sto knjiga u jednoj! Plus jedna od najlepših knjiga izdatih na srpskom jeziku. Dakle, baš — FUTRO.“
— Veljko Lalić, glavni urednik Nedeljnika

U knjizi Zbog njih sam volela Beograd Isidora Bjelica zapisuje sećanja na druženja sa svojim slavnim prijateljima. S prepoznatljivom iskrenošću i humorom Isidora otkriva nepoznate podatke o javnim ličnostima koji su činili Beograd uzbudljivim i vrednim življenja u njemu.

Roman Nigde nema te protkan je najdubljim emocijama i moralnim dilemama o dobru i zlu, o ljubavi i mržnji, o životu i smrti, poverenju i zahvalnosti u teškim životnim okolnostima. Jelena Bačić Alimpić, autorka danas najčitanijih romana na srpskom jeziku, napisala je britko i vešto, izuzetnu priču o nesvakidašnjoj ratnoj heroini.

Knjiga mudrosti i lepote velikog srpskog pesnika, jedno od najčitanijih dela srpske književnosti. Riznica poetičnih filozofskih razmatranja o sudbinskim temama koje zaokupljaju svakog čoveka. Izvor znanja i životnog nadahnuća. Knjiga koja generacije čitalaca podstiče na razmišljanje, pruža podršku u teškim trenucima i pomaže svakome ko uroni u njene redove da lakše pronađe svoj put.

Beograd — Čikago — Beograd.
Roman o ljubavi, biznisu i podzemlju.
Može li ljubav da pobedi strahove, planove moćnih ljudi s one strane zakona, izleči ranjeno srce, preplete svetove i pomiri razlike? Može li ružna prošlost da izgradi lepšu budućnost?
Odgovore krije Nedostojna.

Roman o pravim inspiratorima sloma Kraljevine Jugoslavije
„Javi se, Pejsi, već iz Zagreba“, reče kneginja Olga ispred Belog dvora, ispraćajući muža na kratko putovanje do Slovenije. „I čuvaj se.“
„Ne brini“, odgovori knez i zamisli se. „Znaš li da Nikola Tesla veruje u sreću broja tri, i zbira brojeva deljivog sa tri?“, upita suprugu.
„Zašto mi to govoriš?“
„Za koji sat, kad budem u vozu, osvanuće dvadeset i sedmi mart. Dva i sedam su devet, a taj broj je deljiv sa tri. Sutra je srećan dan.“

“Početak bez kraja” je zbirka šest istinitih ispovesti žena koje međusobno nisu povezane, pripadaju različitim generacijama, vode različite živote i nikada se neće upoznati, ali dele podneblje, njegova shvatanja, navike, istoriju i odnos prema ženama. Ove kratke priče, iz pera Vesne Dedić, pripovedaju o ženama kojima život nije postao onakav kakvim su ga zamišljale.

Potresan i zabavan istovremeno, duhovit, inventivno komponovan kao kolaž dokumenata, pisama, dnevnika, Darelovih izveštaja Forin ofisu, referata logorskih rukovodilaca centrali Udbe, prepiske britanskih diplomata, dešiforvanih depeša, službenih zapisnika i svedočanstava, Beogradski trio ne ispušta se iz ruke do poslednje stranice.

Smešten usred devedesetih, ovaj roman prati Bobana Šestića, maturanta Pravno-birotehničke škole, kroz lavirint u kojem ga vrebaju roditeljska očekivanja, upis fakulteta, zemlja pod sankcijama, ljubomorna devojka, sisata švalerka, ratovi u okruženju i vršnjaci s odsustvom životne perspektive. Prolazeći kroz mnoga uobičajena iskušenja u neuobičajenoj sredini, Šestić dobija i nevidljivog saputnika koji će tokom prve godine fakulteta mladog i naivnog Beograđanina voditi iz greha u greh.
Ova knjiga postavlja nepogrešivu dijagnozu jedne decenije. Ona donosi pun ukus odrastanja tokom devedesetih, te kroz obilje humora postaje jedinstven književni vremeplov.

Vrhunac Basarinog opusa o demontiranju srpskih mitova. Detronizacija nacionalnih veličina i bardova, od Andrića do Đilasa, razobličavanje tobožnjih istorijskih i biografskih kontroverzi, kod njega je uvek u službi izvrgavanja ruglu pogubnog srpskog mentaliteta, ideoloških zanosa i nacionalne megalomanije njegovih nosilaca, čije je samouništavajuće razmere u literarnoj formi uzdigao do groteske i ubojite, bespoštedne satire.
Neiscrpan humor i hiperbola glavna su piščeva oružja i u ovom romanu, svojevrsnom nastavku Andrićeve lestvice užasa.
Nesumnjivo najbolji i najubojitiji u vencu Basarinih romana koje otvara Početak bune protiv dahija i koji tematizuju maligne i neuralgične tačke novije srpske istorije, kulture i politike.

Jedno od najznačajnijih dela srpske književnosti posle Drugog svetskog rata, Ćosićeve Deobe su izazvale veliku pažnju i čitalaca i kritike zbog svoje tematskog i formalnog iskoraka u odnosu na tadašnje književne tokove. Naizgled istorijska epopeja o ravnogorskom pokretu u Srbiji, roman je zapravo metafora o podelama u istoriji i tradiciji srpskog naroda, o sudaru revolucije i zločina, nacionalnog mita i južnoslovenskih ideala, partizana i četnika, seljačkog i građanskog… Osim tematskog preokreta u dotadašnjoj književnosti socijalističkog realizma, Deobe su se izdvojile i osobenom kompozicijom, razgranatim unutrašnjim monologom, višeglasjem kao govorom društvenih masa u ulozi glavnog junaka, interpolacijom dokumentarnog materijala, stilskom raznovrsnošću i leksičkim bogatstvom. Ovim romanom Ćosić je 1961. godine postao dobitnik druge Ninove nagrade.

Drugim delom trilogije posvećene ljudima i događajima koji su prolazili kroz dorćolsku kuću na samoj obali Dunava, Dr Karajlić po ko zna koji put dokazuje kako poseduje neiscrpnu energiju kojom uspeva da se izbori sa najvećim životnim i umetničkim izazovima. Pripovedajući o svemu onome što je snašlo stanare Solunske 28 tokom nemačke okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu, Dr Karajlić nudi podjednaki čitalački užitak i onima koji su čitali prvi deo trilogije, ali i onima koji se tek sada pridružuju armiji njegovih vernih čitalaca. Nastavak monumentalne sage o jednoj kući, jednom gradu i dva sveta još jednom potvrđuje da je naša književnost u Dr Karajliću dobila jedan nov, drugačiji i hrabar glas kojim ovaj svestrani umetnik ume i ima mnogo toga važnog da nam kaže.